29.01.2017.

Dan kada je Milica upoznala Muhiku – najbogatijeg predsednika na svetu


"Prva revolucija je naša, u glavi. Moraš naučiti da živiš kako misliš, jer ako ne živiš kako misliš, završićeš misleći o tome kako da preživiš"

Jose Mujica  „Pepe“ – 40. predsednik Urugvaja (2010 – 2015). Ima 81. godinu. Od toga je bio u zatvoru 14 godina, tokom 70-ih i 80-ih godina, zato što je bio deo naoružane političke grupe i živeo kao guerrilla lider. U vreme svog predsedničkog mandata, legalizovao je marihuanu, gej brakove i abortus. Svi ga znaju kao najsiromašnijeg predsednika na svetu (The World’s Poorest President) zbog njegovog skromnog načina života. Za mene je to nakaradno jer biti siromašan je stanje uma. Uostalom, ne možeš biti siromašan samo zato što nemaš nešto što ti ne treba. I obrnuto, ne možeš biti bogat ako imaš nešto za čim ne žudiš. Pepe je jedan od najbogatijih ljudi koje sam ikada upoznala jer ima sve što mu je potrebno i zato donira 90% svoje mesečne plate, koja iznosi $12,000, najsiromašnijima i malim preduzetnicima, piše Milica Radović na svom blogu.

Interesantno je kako je došlo do toga da upoznam najbogatijeg predsednika na svetu. Viktor (pisac i putnik sa kojim sam u tom trenutku putovala) i ja smo stigli do jedne od najpoznatijih vinarija u Urugvaju (kasnije ćemo saznati da je ta vinarija vlasništvo Muhikine babe). Čim smo stigli do vinarije upali smo u rupu i hladnjak nam je pukao. Time smo bili prinuđeni da čekamo majstora par sati. To čekanje se isplatilo, ne samo zato što smo se najeli divnog grožđa, već smo smo i došli do Muhike. Čekajući majstora, prišla nam je novinarka koja je radila reportažu o vinariji. Interesovala se za naše putovanje po Urugvaju. Priliku smo iskoristili i pitali da nas poveže sa nekim ko zna Muhiku uz naznaku da Viktor poznaje Kusturicu i da ga on preporučuje. Nakon par telefonsih poziva, bili smo najavljeni kod Muhike. Novinarka poznaje autora knjige o Muhiki, Ernesta Andresa, koji nas je najavio.

Par dana od tog događaja, našli smo se ispred Muhikine kuće, na posla sata od Montevidea na imanju koje nema čak ni ogradu. Jedina prepreka između nas i Muhike je bilo obezbeđenje koje stoji na putu kako bi sprečilo da ulazi ko kako hoće. Tu rade četiri stražara i kroz razgovor sa jednim od njih saznali smo da rade svaki dan i da su oni tu još od početka Muhikinog predsedničkog mandata.


U vreme kada smo došli, bio je ručak i Muhika je spavao. Morali smo da odemo nazad u Montevideo pa da se vratimo kasnije. Kada smo se vratili bio je na sastanku sa državnim službenicima u svojoj kući. Tako da smo morali da sačekamo da se taj sastanak završi. S obzirom da smo već bili najavljeni, bilo je samo pitanje vremena kada ćemo doći na red.

Nakon dva sata čekanja u kolima i igrajući se sa lokalnim kucama, došao je red na nas. Dok sam hodala zemljanim putem, milion misli mi se vrzmalo po glavi. Šta pitati takvu legendu, čovek kao Muhika se sreće jednom u životu. Toliko pitanja, tako malo vremena… Nakon par minuta, ugledah Muhiku i pomislih: Da li je moguće da je dočekivao državne službenike tako obučen… Nisam osuđivala, već sam bila iznenađena veličinom tog čoveka. Na sebi je imao belu prljavu košulju u kojoj radi u polju, otkopčanu tako da mu se vide grudi. Iako znam kod koga sam došla, moj ograničeni um nije mogao da shvati da takav čovek postoji. Nije ga briga za forme, čovek se bavi suštinom, piše Milica Radović na svom blogu.

Milica: „Viktor i ja pokrećemo revoliciju malim koracima u svetu koji nas okružuje. Želimo da pokažemo ljudima da smo svi jedno i da ne postoje granice na ovom svetu. Dajte nam neki savet kako možemo da budemo jači i istrajniji u tome što radimo. Odakle ste vi crpeli energiju za promene koje ste sproveli?“
Pepe: „Prvu revoluciju koju moraš da uradiš jeste ovde.“ Rekao je držeći me za ruku desnom rukom i levom rukom mi je kljucao kažiprstom po slepoočnici kao da želi da mi ureže to zauvek. Kao da mi prenosi deo te njegove ludačke pokretačke energije. Dok je to pričao ja sam stajala paralizovana jer me je gledao direktno u oči i ta njegova dubina je bila hipnotišuća.

Pepe: „Ulica je puna automobila, odlaze i dolaze. Moraš da naučiš da pređeš ulicu a da te ne zgaze.“
Cvrkut ptica je ulepšavao tu njegovu retoriku i davao na značaju to što priča, kao da je priroda pružala afirmaciju Muhikinih reči.

Pepe: „Nemoj da dozvoliš da ti kapitalizam oduzme glavu. moraš da naučiš da budeš slobodna unutar kapitalizma. Nemoj da dozvoliš da neka marketing kampanja i reklame razne te nateraju da kupuješ odeću, razne beznačajne stvari, kreme za podmlađivanje… Nikako. Prva revolucija je naša, u glavi. Moraš naučiti da živiš kako misliš, jer ako ne živiš kako misliš, završićeš misleći o tome kako da preživiš.“

Pročitajte više>> izvor, foto: themilica.com