21.12.2016.

Uspeh za ponos i nezaborav - Pre tačno 50 godina Voša ušla među 8 najboljih u Evropi


Na današnji dan, pre tačno 50 godina, fudbaleri Vojvodine plasirali su se u četvrtfinale Kupa evropskih šampiona
i tako se svrstali među osam najboljih timova u Evropi.

Sredina šezdesetih godina prošlog veka nesumnjivo je bio najuspešniji period u 102 godine dugoj istoriji Vojvodine. Tačnije, 1966. godine, crveno-beli su osvojili svoju prvu šampionsku titulu i tako postali prvi tim u bivšoj Jugoslaviji koji je razbio mit o tzv. “velikoj četvorci” jugoslovenskog fudbala. Godinu dana kasnije, Voša je predstavljala SFRJ u Kupu evropskih šampiona i u najkvalitetnijem evropskom klupskom takmičenju (koje je kasnije reorganizovano u Ligu šampiona) ostavila je izuzetan utisak.

U 1/16 finala, Vojvodina je eliminisala bečku Admiru, da bi se u osmini finala sastala sa čuvenim Atletikom iz Madrida. U prvom meču, Voša je slavila u Novom Sadu rezultatom 3:1, ali je u revanšu poražena sa 2:0. Po tadašnjim pravilima, trebalo je da se odigra i treći meč i to na neutralnom terenu.

Međutim, uprava Atletiko Madrida ponudila je Vojvodini zavidnu sumu novca za to da se “majstorica” odigra na nekadašnjem “Manzanaresu” u glavnom gradu Španije, a rukovodstvo Vojvodine predvođeno legendarnim Vujadinom Boškovom, u dušu poznajući karakter i kvalitet svojih igrača, odlučilo je da prihvati ovu ponudu.

Tog 21. decembra 1966. godine, na prepunom “Manzanaresu”, utakmica je počela kako se samo poželeti može za domaćina. U trećem minutu, Adelardo Rodrigez je doveo domaćina u vođstvo, a već u šestom, Enrike Koljar je povisio na 2:0 i činilo se tada da Voši preti prava katastrofa. Međutim, šampionski sastav Vojvodine upravo tada je pokazao svoju pravu snagu. U 28. minutu, neuhvatljivi Silvester Takač smanjio je na 2:1, da bi u 65. minutu, golom Dimitrija Radovića, Voša stigla do izjednačenja. Meč je otišao u produžetke, a onda je, u 102. minutu, sjajni Takač “zaledio” navijače Atletika i postavio, ispostaviće se, konačan rezultat ove utakmice.

Bio je to sjajan uspeh crveno-belih, koji je izazvao ogromnu radost kod igrača i navijača “stare dame”. Junak tog meča Silvester Takač i danas se seća svoje, nažalost, poslednje utakmice u dresu Vojvodine.

- To je svakako jedna divna uspomena. Pogotovo meni, koji sam nakon tog meča otišao u inostranstvo, pa mi je to ujedno bila i poslednja utakmica u dresu Vojvodine. Ta generacija i uspeh koji je ostvarila zauvek će mi ostati u najlepšem sećanju. Posle one druge utakmice, gde smo poraženi sa 2:0 i gde samo zahvaljujući golmanu Panteliću nismo doživeli ubedljiviji poraz, bili smo vrlo utučeni. Znali smo da imamo još jednu šansu, ali Atletiko je igrao izvanredno, a dodatna nepovoljna okolnost po nas bila je ta što se majstorica nije igrala na neutralnom terenu, već ponovo na “Manzanaresu”. U početku, niko nije verovao da možemo da ih izbacimo. Međutim, nakon što smo zajedno gledali gradski derbi između Reala i Atletika, u kojem je Real slavio rezultatom 2:1, uočili smo neke slabosti kod njih i najpre u šali, a potom i ozbiljno počeli da govorimo o tome kako možemo da ih pobedimo. Ipak, kada je utakmica počela, oni su brzo poveli sa 2:0 i tada sam se uplašio da do kraja meča ne primimo pet-šest komada. Do kraja prvog poluvremena, golom iz slobodnog udarca uspeo sam da smanjim na 2:1, da bismo u nastavku mi preuzeli inicijativu, a oni počeli sve više da padaju. Ja sam inače uglavnom igrao po desnoj strani, ali na ovom meču, trener Brane Stanković odlučio je da me stavi u sam špic. Radović je sa 30 metara dao gol u rašlje za 2:2, ja sam potom sa 16 metara pogodio prečku… Otišlo se u produžetke, gde sam, posle duplog pasa sa Trivićem, postigao treći gol za nas i praktično smo tek tada počeli da verujemo u pobedu. Tada smo svi zajedno kao tim počeli da se branimo i uspeli smo u tome, a Panta je ponovo bio sjajan na golu. Sećam se da je posle utakmice čuveni Ferenc Puškaš, koji je poznavao Stankovića i Boškova, došao u našu svlačionicu i čestitao nam na velikom uspehu. Za mene je to bila vrlo lepa oproštajna utakmica, iako sam žalio što nisam nastavio da igram za nas te sezone, jer verujem da sam mogao da pomognem i protiv Seltika – rekao je Takač.

O uspehu koji je napravila tadašnja generacija, najbolje svedoči društvo u koje su se svrstali, pošto su se, te sezone, u četvrtfinalu Kupa evropskih šampiona sastali:

Vojvodina – Seltik

Inter – Real Madrid

Linfild – CSKA

Ajaks – Dukla

izvor: fkvojvodina.rs